ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ КОД БЕРАНА ЗАДУЖБИНА НЕМАЊИЋА
ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ КОД БЕРАНА
Није само Свети Симеон Немања направио Ђурђеве ступове у Расу. И његов синовац, син најстаријег брата Тихомира, Стефан Првослав, такође је подигао манастир посвећен Светом Ђорђу у старој српској жупи Будимљи (Полимље), код данашњег града Берана и народ га је исто тако назвао ”Ђурђеви ступови”.
Овај манастир је изграђен 1213. године, као задужбина Стефана Првослава и у њему се налази и његов гроб.
Првославов брат од стрица, Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску eпископију са седиштем у овом манастиру и устоличио првог будимљанског епископа СПЦ Јакова.
Од 18. до 20. века Турци су чак 5 пута пљачкали и палили овај манастир и то 1738, 1825, 1862, 1875. и 1912. године. Будимљанска митрополија се по свему судећи угасила 1738. године када су први пут спаљени Ђурђеви ступови. Тада га је запалио потурчењак Црнојевића Махмуд-паша. Када је други пут светиња запаљена 1825. године, палитељи су били Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот. Светиња је горела трећи пут 1862. године када га је запалио Дервиш-паша. Четврто разарање збило се на Преображење Господње 1875. године, а када су Турци хтели да га поново запале 1898. године српски народ се дигао на ноге и одлучио—или ће одбранити манастир, или ће изгорети у њему.
Међу људима спремним мрети за Крст часни и слободу златну истицао се свештеник Максим Поповић, звани Лужац, који је све присутне исповедио и заједно са народом остао унутар здања да бране манастир. Како је остало записано, отац Максим Поповић, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у левој руци, обратио се заточеницима Васојевићима:
—“Бранећи свете Ђурђеве ступове, браните и своју отаџбину, своју веру, и животе своје, и својијех, и аманет и образ отачески, и у том циљу, ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, решисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину. И сад, браћо, пре овога светога причешћа тражим да се сви исповедите, да ли је ко од вас увредио родитеља, или брата, или пред невољником затворио врата, нејака увредио, веру погазио, криво се клео, или се такао камена међаша... Јер, не признати грех и не покајати се, није мањи грех од греха чина против Божје воље“...
Мештани су, скинутих капа, стајали један за другим у реду и примали предсмртно свето причешће.
У свети храм ушли су и затворили се решени да га одбране главар Маријан Вуковић, учитељ Ђорђије Бојовић, свештеник Максим Поповић, Анто Цемовић, народни прваци Вукосав Јоксимовић, Тодор Саичић, Вукота Бојовић, сви из Берана, Периша Миковић, Вукајло Вуковић из Буча, Миљан Шћекић из Горњих села, Томо Дабетић из Будимља, Васо Дошљак из Велиђа и његов рођак Панто Дошљак, Радомир Шћекић, а из Горњих села су још стигли Томаш Пешић и Баћко Обрадовић. У храм су ушли и главари Голуб Добрашиновић и Томаш Поповић-Пешић, Зарија Весковић из Беране, Иван Раичевић из Трепче, Новак Шћекић из Горњих села, Иван Премовић из Берана, Радош Пипер и Јанићије Лончар из Берансела, Мушо Бојичић и Периша Лабовић из Будимља и Зарија Обрадовић и Богдан Раичевић из Горњих села.
Манастир је тада одбрањен, али је пети пут спаљен 1912, па обновљен 1925. године.
Тако је ова светиња надживела све невоље. Под његовим сводовима одржавани су народни зборови и сабори. Договарани су устанци и буне. У њему је проглашена независност Васојевићке кнежевине Холмије, под вођством контроверзног кнеза Николе Васојевића.
На Васкршњем сабору 1857. године, донесена је одлука о уједињењу Васојевића, као једном од племена Седморо Брда, са кнежевином Црном Гором, у коју су они унели више од пола територије тадашње Црне Горе.
Неке од најистакнутијих историјских личности и прваци српског племена Васојевића су били игумани овог манастира. Међу њима се највише истичу игуман Нићифор и игуман Мојсије Зечевић, који је представљао духовног вођу Васојевића у борби против Турака и био чувени законодавац.
И данас, на дан Славе овог древног манстира, грађани Берана су ишли у традиционалну ђурђевданску литију, упркос Корони, и стали у одбрану наших светиња.